- Kiki i Vuk su naš ceo svet. Ona je pravi anđeo, ali kao i svako dete ima svoje slatke bubice koje mi mnogo volimo kod nje, započela je priču o svojoj mezimici mama Zorica Vučkovski. Za to vreme Kristina Kiki Vučkovski, Jelin Naj mališan, već je počela u svoj novi Kiki plakar uredno da slaže garderobu. Kada je videla koliko ima prostora, rekla nam je da će biti mesta i za Vukove stvari. A njen mlađi brat Vule, najviše vremena je proveo upravo u sobi sa Jelinim montažerima nameštaja. Svojim neveštim ručicama jednoipogodišnjeg dečaka, pod budnim okom tate Dalibora, dodavao je alat našim kolegama pokušavajući tako da im pomogne da brže i lakše sklope nameštaj. Kada se umorio, otišao je na spavanje. Nas su ipak, najviše dirnule reči tate i supruga Dalibora:
- Kada mi je Zorica javila da je naša Kiki dobila dečju sobu, od uzbuđenja krenule su mi suze radosnice. Presrećan sam bio. Teško mi je da opišem taj osećaj, priča nam Dalibor.
I mi mu verujemo naravno, jer su suze ponovo zaiskrile u njegovim očima, dok nam je to pričao.
Dalibor nas je i dočekao u domu porodice Vučkovski, u selu Glogonj, kod Pančeva. Naš dolazak je zapravo, najavio pas Gricko, o kome Kiki takođe, brine, kako je i napisala mama Zorica u poruci za Naj mališana. Vučkovski ne skrivaju emocije. Videli smo to odmah po ulasku u njihov dom koji zrači porodičnom toplinom i iskrenom ljubavlju i poštovanjem koje pokazuju jedni prema drugima. Žive u zajednici sa Daliborovom roditeljima. Baka Milica je domaćica i uglavnom čuva Vuka, a deda Branko koji je penzioner, odmah se pridružio našim kolegama da pomogne oko istovara i unošenja paketa sa nameštajem u kuću. Mama Zorica je bila na poslu, Kiki u školi. Montaža je protekla u dobroj atmosferi, radilo se pažljivo i sa zadovoljstvom, u iščekivanju da se glavni akteri ove lepe porodične priče pojave.
Prvo je stigla Kiki. Vesela i nasmejana devojčica imala je dilemu da li prvo da pozdravi nas ili da zagrli brata. Vuk je bio brži, za tren se našao u njenom zagrljaju. I tako su zajedno otišli do njene sobe gde je montaža nameštaja uveliko odmakla. Vredne i spretne ruke naših montažera do tada su već gotovo sastavile sve elemente, ostao je još krevet. Kiki je povremeno ulazila u sobu s nestrpljenjem iščekujući onaj deo kada će sve biti na svom mestu. Na kraju je, ipak odustala, pa je sačekala da sve bude završeno i da je onda u sobu uvedemo sa zatvorenim očima, kako bi se iznenadila. Na bakino pitanje kada će uraditi domaći, rekla je da će ga raditi za novim radnim stolom.
Kad je mama Zorica došla s posla, sve je već bilo gotovo. Vuk se naravno, već ugnezdio u njeno naručje, dok nam srećna majka priča kako se odlučila da prijavi svoju miljenicu na konkurs za Naj mališana.
- U apoteci u kojoj radim, uvek se sluša Hit FM radio. Kada sam čula reklamu za akciju poslala sam poruku, ne nadajući se nagradi ni najmanje. Niko nije znao da sam prijavila Kristinu za Naj mališana, sve do trenutka kada su me pozvali sa radija da snime moju poruku. Tada su mi saopštili da smo dobili dnevnu nagradu i samim tim da smo u užem izboru za glavnu. To je bilo veliko iznenađenje za mene, pa i sa malo nade, dodaje Zorica, da će dečja soba biti baš za moju Kiku.
Na pitanje da nam opiše osećaj kada su je pozvali sa radija i saopštili da je njena ćerka dobila dečju soba Kiki, dala nam je kratak i jasan odgovor:
- Osećaj? Do tada nepoznat, a predivan, kaže ponosna mama i dodaje:
- Sreća, sreća, sreća… I malo sumnje da je sve to istina. Plašila sam se da se radujem. Bila sam srećna što smo dobili i dnevnu nagradu. Prvi put smo učestvovali u nekoj ovakvoj akciji. Nikad ništa nismo dobili ni u igrama na sreću. Ne verujemo da se nešto može dobiti na taj način, jer sve što imamo stvorili smo svojim radom. Sve su sumnje nestale tek onda kada ste se vi javili i kada ste nam potvrdili da je naša Kiki dobila vašu dečju sobu Kiki, nekako sa olakšanjem priznaje nam Zorica.
- Mnogo nam znači ovaj poklon. Planirali smo da kupimo Kiki radni sto, tako da nam je sve lepo ispalo. A da je skromnost vrlina, Zorica nam je potvrdila kada smo je pitali da li će i dalje učestvovati na nekim novim konkursima. Bila je kategorična:
- Neee... nema smisla, dovoljno je sve ovo što smo sada dobili. Zaista ste nam mnogo pomogli i mnogo vam hvala za sve.
Kiki nije mogla da se odluči šta joj se najviše sviđa u novoj sobi. Kaže, sad ima sve isto u sobi kao i njena komšinica Milica, koja je prva došla da podeli s njom radost u novoj sobi. I žurku za useljenje će napraviti za svoje drugare, a i nas će pozvati.
Dok smo se pozdravljali sa članovima porodice Vučkovski, želeći da ih ostavimo da uživaju do kraja u ovom danu, Zorica nam je došapnula: To što našu Kristinu zovemo Kiki inspirisalo me je i da učestvujem u ovoj akciji. A Kiki nam je obećala, sada kada ima novu sobu i posebno novi radni sto, imaće sve petice u školi.
Osećaj zadovoljstva obojio je i naš dan, dok smo se pozdravljali sa ovim divnim ljudima i lagano kretali put Jagodine.
